Razumevanje anksioznosti kod dece – Saveti i Pomoć

Posle pandemije, sve više dece u Srbiji prijavljuje brige koje ranije nisu imale: od odlaska u školu do straha od usmenog odgovaranja. U OŠ „Jovan Popović” u Kragujevcu, direktor Darko Grković govori o porastu strepnji vezanih za druženje, nastup pred razredom i ocene. To je važan signal da mentalno zdravlje dece u Srbiji traži više pažnje, a ne više pritiska.

Anksioznost kod dece nije uvek loša. U maloj meri, ona može da bude alarm koji štiti dete i pomaže mu da se pripremi. Problem nastaje kada taj alarm ostane uključen i kada briga počne da ometa san, školu i odnose sa vršnjacima.

Ako se pitate kako prepoznati anksioznost kod dece, niste sami. Roditelji često prvo primete bol u stomaku, izbegavanje škole, tišinu ili nagle izlive plača. Ovaj tekst donosi jasne smernice i saveti za roditelje dece sa anksioznošću, bez zastrašivanja i bez krivice.

U nastavku objašnjavamo razliku između straha i anksioznosti, tipične simptome i faktore rizika. Pokazaćemo i šta znači podrška deci posle pandemije u praksi: kod kuće, u učionici i uz stručnjake kada je to potrebno.

Ključne poruke

• Anksioznost kod dece može biti korisna, ali i znak da detetu treba pomoć.

• Podrška deci posle pandemije često počinje malim promenama u rutini i razgovoru.

• Kako prepoznati anksioznost kod dece: obratite pažnju na telo, emocije i ponašanje.

• Saveti za roditelje dece sa anksioznošću treba da budu praktični, mirni i dosledni.

• Mentalno zdravlje dece u Srbiji jača kada porodica i škola sarađuju.

• Stručna podrška nije poslednja opcija, već pametan korak kada briga traje i raste.

Šta je anksioznost kod dece?

Anksioznost kod dece često izgleda kao tiha napetost koja traje, čak i kada spolja „nema razloga”. Dete može da oseća da će se desiti nešto loše, iako ne ume da objasni šta tačno. Roditeljima to nekad deluje kao preuveličavanje, ali detetu je doživljaj vrlo stvaran.

Važno je znati da se dečje brige menjaju kroz uzrast. Od ranih strahova na jake zvuke ili nepoznata lica, do školskih briga oko ocena i nastupa pred odeljenjem, okidači se šire. Posle pandemije mnogi nastavnici i roditelji češće primećuju nelagodu u druženju i izlaganju pred drugima.

Definicija i simptomi

Definicija anksioznosti kod dece opisuje stanje preterane zabrinutosti i unutrašnje strepnje, koja nije vezana za jasnu, realnu opasnost. Umesto „strašno je jer je opasno”, dete češće oseća: „nešto nije u redu, a ne znam šta”. Zbog toga reakcija može da se pojavi i u naizgled bezbednim situacijama, kao što su odlazak u prodavnicu ili ostanak na rođendanu.

Simptomi anksioznosti kod dece mogu biti i telesni i emocionalni. Često se vide problemi sa spavanjem, bol u stomaku, nervoza, izbegavanje aktivnosti, kao i teškoće sa koncentracijom. Neka deca se češće drže roditelja, a neka se povuku i postanu „tiša” nego inače.

Razlozi pojave anksioznosti

Razlozi se retko svode na jednu stvar. U igri mogu biti temperament, porodični stres, promene u rutini, pritisak u školi ili osetljivost na kritiku i neuspeh. Događaj sam po sebi nije uvek presudan; ključ je u tome kako ga dete tumači i koliko mu deluje neizvesno.

U nekim periodima razvoja strahovi su očekivani i prolazni, ali se mogu preplesti sa anksioznim reakcijama. Ako dete dugo izbegava situacije, stalno traži uveravanje ili se često žali na tegobe bez jasnog medicinskog razloga, vredi obratiti pažnju na širu sliku.

Razlike između anksioznosti i straha

Strah se obično javlja kada je opasnost konkretna i prisutna, na primer kada pas zalaje ili kada dete vidi visinu. Anksioznost je više anticipatorna: briga se javlja unapred i širi se na „šta ako” scenarije. Zato anksioznost kod dece ume da traje duže i da utiče na planove, školu i odnose sa vršnjacima.

Kada govorimo o tome kako se sve može ispoljiti, korisno je znati i tipovi anksioznosti (socijalna, separaciona, generalizovana). Socijalna se često prepozna po nelagodi pred vršnjacima i izbegavanju nastupa. Separaciona se vidi kroz jak otpor pri odvajanju od roditelja, posebno pri polasku u vrtić ili školu. Generalizovana liči na stalnu brigu oko svakodnevnih tema, uz nemir i napetost.

Kako prepoznati anksioznost kod dece?

Roditeljima često nije lako da procene kako prepoznati anksioznost kod dece, jer dete isti događaj može da doživi mnogo ozbiljnije nego odrasli. U školskom okruženju, jedna rečenica nastavnika ili pogled vršnjaka nekad postanu „dokaz” da će nešto poći po zlu. Zato je važno posmatrati i telo, i emocije, i ponašanje.

Rani simptomi anksioznosti mogu da se pojave već u predškolskom uzrastu. Kada su učestali i toliko jaki da kvare svakodnevno funkcionisanje, roditelju to izgleda kao stalna borba: jutra su teška, odlazak u vrtić ili školu traje dugo, a dete deluje kao da je stalno na oprezu.

Fizikalni simptomi

Jedan od najčešćih znakova su problemi sa spavanjem kod dece: teško uspavljivanje, nemiran san ili rano buđenje uz plač. Dete može da traži da spava sa roditeljima ili da se noću češće budi bez jasnog razloga.

Česta je i veza bol u stomaku anksioznost, naročito pred školu, kontrolni ili trening. Mogu se javiti mučnina, glavobolja, znojenje, ubrzan puls ili napetost u ramenima i vilici. U školskim radionicama i u radu psihologa deca često uče da primete te telesne reakcije i da ih opišu.

Emocionalni simptomi

Simptomi anksioznosti kod dece se ne vide uvek kao strah. Nekad su to nervoza, strepnja i intenzivna briga koja „ne pušta”, čak i kada odrasli nude uveravanja.

Kod generalizovane anksioznosti čest je osećaj napetosti i nemira, uz brze promene raspoloženja. Dete može delovati razdražljivo, lako plane ili se rasplače zbog sitnice, pa se kasnije stidi i povlači.

Promene u ponašanju

Kada dete počne da izbegava situacije koje doživljava kao ugrožavajuće, to se vidi kroz ponašanje: odbijanje škole, druženja, rođendana ili odlaska na sekciju. Neka deca se povuku iz igre, prestanu da zovu drugare ili stalno traže „još pet minuta” da ne krenu.

U praksi Kristine Vlajović Milojević (OŠ „Jovan Popović”, privatna praksa „Anima sana”) čest je primer deteta koje se plaši da će biti prozvano i da će pogrešiti. U glavi pravi „filmski scenario”: vršnjaci će misliti da je glupo i smejaće se, pa dete iz toga izvuče zaključak da nije vredno ili nije sposobno. Posle toga kreće izbegavanje škole i socijalnih situacija, uz pad koncentracije i teškoće u učenju.

Koristan je i pregled znakova koji se često prepliću, jer dete retko pokazuje samo jedan signal:

• iznenadno odbijanje odlaska u školu ili vrtić i stalno traženje da roditelj ostane
• telesne tegobe pred obaveze (stomak, mučnina, glavobolja) i pojačana osetljivost na zvuk
• pitanja „šta ako” koja se ponavljaju, uz potrebu za stalnim proveravanjem i uveravanjem
• problemi sa spavanjem kod dece i umor tokom dana
• pad uspeha, zaboravnost i teško zadržavanje pažnje

Ako se pojave upozoravajući znaci poput samopovređivanja, to je signal da je potrebna hitnija stručna procena. U takvim situacijama roditelju pomaže da mirno beleži kada se javljaju simptomi anksioznosti kod dece, šta ih pokreće i šta detetu tada olakša, jer te informacije ubrzavaju razumevanje problema.

Faktori rizika za anksioznost kod dece

Kod mnoge dece briga dođe tiho: kroz stomačne bolove, izbegavanje ili teško uspavljivanje. Kada se govori o uzroci anksioznosti kod dece, korisno je posmatrati širu sliku, jer se faktori rizika često prepliću i menjaju kroz razvoj.

Važno je i da roditelji imaju okvir šta je razvojno očekivano. Bebe se često uznemire na jak zvuk ili nepoznato lice, predškolci se hvataju za roditelja u novom prostoru, a školarci brinu zbog ocena i pripadanja grupi. Taj raspon je normalan, ali postaje teži kada strah počne da sužava detetov dan.

Genetski faktori

Porodična istorija može povećati osetljivost na stres, pa dete brže „planе” i teže se smiri. Takav temperament se često vidi kroz povučenost, pojačanu opreznost ili stalno proveravanje da li je sve bezbedno.

Kod dece koja su prirodno osetljivija, separaciona anksioznost kod dece može biti izraženija: rastanak u vrtiću ili školi traje duže, a telo reaguje kao da se dešava nešto opasno. U pozadini mogu biti i razlike u regulaciji emocija, kao i u načinu na koji mozak obrađuje pretnju.

Uticaj okoline

U porodici i zajednici postoje okidači koji mogu da poguraju dete u preteranu brigu. Posebno su osetljivi periodi promena: razvod, preseljenje, bolest u kući ili gubitak bliske osobe. Tada se traumatska iskustva i anksioznost često pojave zajedno, jer dete još nema dovoljno alata da sve razume i „spakuje”.

Deca uče i posmatranjem. Ako odrasli stalno očekuju najgore, izbegavaju ljude ili pričaju o opasnostima bez mere, dete može preuzeti isti obrazac. U praksi, to ponekad vodi ka strahu od škole, vršnjaka ili neuspeha.

Rani i česti rastanci zbog posla, naročito bez pripreme i bez stabilne zamene, kod neke dece povećavaju napetost. U takvim uslovima, separaciona anksioznost kod dece lakše postaje svakodnevna, a jutra pred polazak mogu da budu najteži deo dana.

Škola je poseban svet, sa pravilima, ocenjivanjem i pritiskom da se „uklopiš”. Nakon pandemije, u praksi se češće čuje strah od odgovaranja i druženja, pa socijalna anksioznost u školi ume da se pokaže kroz ćutanje, izbegavanje prezentacija ili izostanke. Više o tome kako se ovi obrasci opisuju u stručnim okvirima može se pročitati u tekstu anksiozni poremećaji kod dece.

Psihološki faktori

Način razmišljanja deteta često odlučuje koliko će se briga „zalepiti”. Kada dominira katastrofizacija (npr. „sigurno će mi se smejati”, „ako pogrešim, sve je gotovo”), anksioznost raste i pre nego što se bilo šta desi.

Neka deca, naročito posle neprijatnog odvajanja, mogu da se povuku u maštu. Tada igra postaje siromašnija, a ponašanje osciluje: razdražljivost, impulsivnost ili agresija mogu biti maska za unutrašnji strah. U takvom ritmu, uzroci anksioznosti kod dece više liče na lanac sitnih poruka nego na jedan veliki događaj.

Zaštitni faktor je emocionalna pismenost: prepoznavanje osećanja, imenovanje i smirivanje. Deca koja to razvijaju lakše grade odnose, stabilnija su u učenju i otpornija su na pritisak okoline, pa se faktori rizika ređe pretvore u trajnu teškoću.

• Rano detinjstvo: strah od glasnih zvukova i nepoznatih ljudi; kratki prekidi rutine lako uznemire.
• Predškolski period: brige oko odvajanja i „čudovišta”; separaciona anksioznost kod dece može biti jača u novom kolektivu.
• Školski uzrast: strah od ocena, greške i odbacivanja; češće se vidi socijalna anksioznost u školi.

Kada se ovako slože kockice, traumatska iskustva i anksioznost, kao i školski pritisci, postaju jasniji u kontekstu. To pomaže da se faktori rizika prepoznaju na vreme i da dete dobije podršku koja mu odgovara.

Uloga roditelja u prevenciji anksioznosti

Roditelj ne može da ukloni svaku brigu iz detetovog života, ali može da utiče na to kako se dete nosi sa njom. Upravo tu počinje prevencija anksioznosti kod dece: kroz rutinu, smiren ton i jasne granice koje ne guše, već štite.

Ovo su saveti za roditelje dece sa anksioznošću koji se oslanjaju na svakodnevne, male korake. Kada se ponavljaju, oni postaju navika, a navika pravi osećaj sigurnosti.

Otvorena komunikacija

Detetu je često potrebno da ga čujete, a ne da mu odmah ponudite rešenje. Slušanje bez prekidanja i bez podsmeha daje signal: “Bezbedno je da kažeš kako se osećaš.” To je osnova za porodični razgovori o mentalnom zdravlju koji nisu teški, već prirodni.

Koristan okvir su kratki porodični dogovori, recimo uz večeru ili šetnju. Tema može biti jedna briga iz dana, jedna lepa stvar i jedna mala promena za sutra. Tako se gradi emocionalna podrška detetu bez pritiska i bez ispitivanja.

Podsticanje samopouzdanja

Samopouzdanje raste kada dete vidi da može nešto da proba, pogreši i popravi. Umesto da “spasavate” dete od svake neprijatnosti, pomaže da zajedno napravite plan u nekoliko koraka. Dete tako uči razliku između onoga što je moguće i onoga što je verovatno.

U praksi se često koristi jednostavno “testiranje misli”: šta ta misao govori, koji su dokazi za i protiv, i koja je realnija procena. Ovakav pristup, o kojem govori i Kristina Vlajović Milojević, pomaže da se napetost zameni korisnijim osećanjem, kao što je hrabrost. To su saveti za roditelje dece sa anksioznošću koji ne traže savršenstvo, već strpljenje.

Stvaranje sigurnog okruženja

Dete lakše reguliše strah kada se kod kuće oseća prihvaćeno. Smiren govor, predvidljive rutine i toplina u reakciji šalju poruku da je dom sigurna baza. Time se jača prevencija anksioznosti kod dece, jer se smanjuje stid i strah od osude.

Neke metode, iako zvuče “vaspitno”, mogu da pogoršaju stanje: ismevanje, pogrdna imena ili namerno guranje u “opasne” situacije. Umesto toga, birajte male sigurnosne navike: priča pred spavanje, omiljeno ćebence, ili kratko pisanje o strahovima kod starije dece. Tako emocionalna podrška detetu postaje deo dana, a porodični razgovori o mentalnom zdravlju dobijaju kontinuitet.

Metode lečenja anksioznosti kod dece

Lečenje anksioznosti kod dece najčešće počinje onog trenutka kada roditelj primeti da dete izbegava školu, teško zaspi ili se često žali na stomak. Tada je važno potražiti stručna pomoć za anksioznost, jer rana podrška skraćuje put do olakšanja i vraća osećaj sigurnosti u svakodnevici.

U praksi se plan pravi prema uzrastu, trajanju tegoba i situacijama koje ih pokreću. Kod dela dece anksioznost je povezana sa traumatičnim iskustvima, pa je procena posebno važna da bi tretman bio nežan, jasan i prilagođen.

Terapija razgovorom

Psihoterapija za decu pruža prostor da dete, bez pritiska, opiše šta ga brine i kako to oseća u telu. Terapeut potom pomaže detetu da imenuje emocije, razume okidače i dobije jednostavne alate za smirivanje, korak po korak.

U mnogim porodicama koristan deo procesa je porodično savetovanje, jer anksioznost utiče na rutinu cele kuće. Roditelji tada uče kako da postave granice, smanje “spasavanje” deteta iz svake neprijatnosti i pojačaju poruke koje grade sigurnost, a ne strah.

Kognitivno-bihevioralna terapija

Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT) za decu je jedan od najčešće korišćenih pristupa, jer je strukturisana i detetu lako razumljiva. U školskom okruženju u Kragujevcu, stručni saradnik psiholog Kristina Vlajović Milojević (OŠ „Jovan Popović”) edukovana je iz racionalno-emotivne i kognitivno-bihevioralne terapije za rad sa decom i adolescentima, što pokazuje koliko se ovaj model uklapa i u obrazovni sistem.

Dete kroz vežbe uči da primeti šta se dešava pre nego što “panika poraste”. Zatim, uz podršku terapeuta, polako prelazi sa pretpostavki na činjenice i gradi realniji pogled na situaciju.

• prepoznavanje telesnih signala: stezanje u grudima, ubrzan puls, “knedla” u grlu
• identifikovanje negativnih misli i pitanja: “Šta ako pogrešim?”
• testiranje misli: dokaz za i dokaz protiv
• razlikovanje činjenica od pretpostavki, kao i mogućnosti od verovatnoće
• zamena preplavljujuće anksioznosti funkcionalnijim emocijama, kao što je hrabrost
• jačanje samopouzdanja kroz male, merljive uspehe

U CBT logici često se koristi i postepeno izlaganje. Na primer, dete najpre vežba odgovaranje gradiva kod kuće pred porodicom, zatim pred dvoje-tri vršnjaka, pa pred manjom grupom, a tek onda pred celim odeljenjem i nastavnikom.

Lekovi i njihova uloga

Tema lekova dolazi na red samo uz procenu lekara specijaliste, najčešće dečijeg psihijatra, i kada za to postoje jasne indikacije. U tom slučaju, lekovi se ne posmatraju kao jedino rešenje, već kao deo šireg plana u kojem ostaju važni psihoterapija za decu, porodično savetovanje i kontinuirana stručna pomoć za anksioznost.

Da bi porodica imala jasnija očekivanja, korisno je da se koraci lečenja prate kroz jednostavan pregled koji povezuje cilj, pristup i ulogu roditelja.

Tehnike za smanjenje anksioznosti kod dece

Deci najviše pomaže kada imaju nekoliko alata koje mogu da koriste i kod kuće i u školi. Ove tehnike za smanjenje anksioznosti kod dece rade najbolje kada su deo šire podrške: razgovora, rutine i jasnih granica. Cilj je da dete oseti da može da primeti strah, umiri telo i izabere sledeći korak.

Koristan kućni alat je skala straha od 0 do 10. Dete svakog dana obeleži broj i doda jednu rečenicu: „Šta mi je pomoglo danas?”. Tako se lakše vide obrasci, a napredak postaje opipljiv.

Tehnike opuštanja

Tehnike opuštanja često krenu kroz igru, jer igra „razoruža” strah. Ako dete brine zbog mraka, možete zajedno da glumite „strašnu” scenu i da je učinite smešnom: preteran glas, smešna šetnja, okretanje u krug. Kada se dete nasmeje, telo se lakše opusti.

Dobar trik je i crtanje brige: nacrtajte „čudovište”, pa mu dodajte brkove, šarene patike ili krunu. Možete praviti maske od papira i bojiti ih veselim bojama. U mraku se može igrati „šta sve vidimo”, uz miran razgovor i kratke pauze.

Ako je svetlo važno, ostavite lampu upaljenu, ali dogovorite da dete samo smanjuje jačinu, korak po korak. To su jednostavne strategije suočavanja koje grade osećaj kontrole, bez pritiska i bez žurbe.

Vežbe disanja

Kada se pojave telesni znaci (stezanje u stomaku, ubrzan dah, znojne šake), vežbe disanja za decu mogu da budu brza „pauza” koja vraća mir. Najbolje rade kada se uče u mirnom trenutku, a ne tek u vrhuncu straha.

• Disanje u kvadrat: udah 4, zadrži 2, izdah 4, pauza 2; ponoviti 4 puta.
• Svećica i supa: „Pomiriši supu” (spor udah na nos), „duvaj u svećicu” (duži izdah na usta).
• Ruka kao merdevine: prstom pratiš ivicu dlana; gore udah, dole izdah, polako.

Ove vežbe disanja za decu su kratke, jasne i lako se pamte. Vremenom postaju deo rutine, kao pranje zuba, pa dete brže prepozna signal tela i reaguje.

Mindfulness i meditacija

Mindfulness za decu ne traži tišinu od 20 minuta. Dovoljno je 1–3 minuta da dete primeti: „Ovo je misao, a ovo je činjenica.” Kada se javi briga, dete može da je opiše kao oblak koji prolazi, umesto da odmah pravi „film” u glavi.

Probajte kratku vežbu: dete u sebi kaže tri stvari koje vidi, dve koje čuje i jednu koju oseća u telu. Zatim se pita: „Da li mi ova misao pomaže ili smeta?”. Tako se uči procena, a ne borba. Mindfulness za decu i blage tehnike opuštanja često idu zajedno, jer smiruju i misli i telo.

Kako pomoći detetu u stresnim situacijama?

Kad dete uđe u novu ili zahtevnu situaciju, telo često reaguje brže od reči: stomak se stegne, dlanovi se oznoje, misli „pobegnu”. Tada je važno znati kako pomoći detetu sa anksioznošću kroz miran ton, kratke korake i jasna očekivanja.

Ovi saveti za roditelje ne traže savršenstvo, već prisutnost: da dete oseti da nije samo, čak i kad mu je teško.

Pripremanje za nove situacije

Najveći stres često donose prelazi: polazak u vrtić ili školu, promena odeljenja, nastup pred grupom. Priprema smanjuje iznenađenja i daje detetu osećaj kontrole.

Uključite dete u plan: prošetajte do škole, provedite vreme u školskom dvorištu, zajedno spakujte ranac i izaberite sveske i bojice. Pričajte o lepim delovima dana, ali ne obećavajte da će „uvek biti super”.

Ako se javlja strah od škole i usmenog izlaganja, vežbajte kod kuće kratko: dve rečenice o omiljenoj temi, pa pauza. Roditelj pomaže i tako što ostaje nasmejan i smiren, bez pokazivanja sopstvene uznemirenosti.

Učenje kako da se nosi sa neizvesnošću

Mnoga deca mešaju „može da se desi” i „verovatno će se desiti”, pa odmah očekuju najgore. Pomozite im da razlikuju mogućnost od verovatnoće, uz pitanja koja spuštaju tenziju: „Koliko je to često?”, „Šta se desilo prošli put?”

Dobro radi postupno suočavanje sa strahom, kao merdevine. Dete ide korak po korak, bez preskakanja, dok ne oseti da je naredni stepenik dostižan.

Vežbanje socijalnih veština

Kad se pojavi socijalna anksioznost kod dece, dete često izbegava druženje, ćuti na času i brine šta drugi misle. Socijalne veštine se uče kroz praksu, u sigurnim uslovima, pre većih izazova.

Možete da uvežbate kratke rečenice za početak razgovora, kontakt očima i „molim/ hvala”. Zatim probajte u malim grupama, pa postepeno u većim, uz dogovor sa nastavnikom ili stručnim saradnikom.

U Osnovnoj školi „Jovan Popović” zabeleženo je da programi usmereni na veštine komunikacije i nastupa mogu da podignu samopouzdanje i hrabrost u odnosima. Dete tada lakše prilazi vršnjacima i sigurnije ulazi u situacije koje su mu ranije bile preteške.

Kamen-temeljac škole: podrška u obrazovanju

U školskom danu dete provodi mnogo sati, pa je važno da se oseća viđeno i sigurno. Kada se pojave napetost, povlačenje ili izbegavanje, podrška u školi za anksioznost pomaže da se teškoće ne “lepe” za ocene i odnose. Posebno je osetljiva socijalna anksioznost u školi, jer utiče na druženje, izlaganje i osećaj pripadnosti.

Saradnja roditelja i učitelja

Saradnja roditelja i učitelja najviše znači kada je jasna, redovna i bez optuživanja. Kratke poruke o tome šta dete izbegava, kada se “zaključa” i šta mu pomaže mogu da promene tok dana. Dobro je da se dogovore mali koraci, poput načina provere znanja ili mesta sedenja.

Da bi odgovor škole bio blag i pravovremen, nastavnici treba da prepoznaju rane znake napetosti: tišinu, stomakobolju, suze pred kontrolni ili stalno traženje dozvole da izađe. Kada škola reaguje smireno, dete dobija poruku da je problem rešiv, a ne sramotan.

Programi podrške u školama

Primer dobre prakse u Srbiji dolazi iz OŠ „Jovan Popović” u Kragujevcu. Direktor Darko Grković i tim nastavnika pokrenuli su program usmeren na socijalnu anksioznost u školi nakon pandemije. Program je namenjen učenicima petog razreda, uz plan da se postepeno proširi i na druge razrede.

Škola je primetila porast strahova posle pandemije, najčešće oko druženja sa vršnjacima, usmenog izlaganja i ocena. Kroz edukativne radionice, grupnu i individualnu podršku, deca vežbaju realniju sliku o sebi i svoje snage. Tako se strah od ocena i odgovaranja sve češće doživljava kao deo učenja, a ne kao “presuda”.

Profesorka srpskog jezika i književnosti Snežana Grebović navodi da je sprovođenje programa donelo višestruku korist u nastavi. Odeljenjske starešine su osnažene da ranije prepoznaju teškoće i da pruže podršku u školi za anksioznost, uz više razumevanja za različitosti u odeljenju.

Uloga školskih psihologa

Školski psiholog često je prva tačka poverenja, jer može da spoji potrebe deteta, škole i porodice. U OŠ „Jovan Popović” taj rad vodi Kristina Vlajović Milojević, stručni saradnik-psiholog sa 10 godina iskustva u obrazovanju i deo privatne prakse „Anima sana” u Kragujevcu. Dodatno iskustvo stekla je kroz projekte Fondacije Novak Đoković „Podrška, NE perfekcija” i UNICEF-a, sa fokusom na mentalno zdravlje dece i adolescenata u Srbiji.

Obrazac traženja pomoći je jasan: deca od 1. do 4. razreda najčešće dolaze na predlog roditelja ili učiteljica, dok se učenici od 5. do 8. razreda uglavnom javljaju sami. Kada je školski psiholog uključen na vreme, lakše se pravi plan koji odgovara detetu i razredu, uz program podrške mentalnom zdravlju dece koji se uklapa u školska pravila i ritam nastave.

Resursi i podrška za porodice

Kada je u pitanju lečenje anksioznosti kod dece, roditeljima prija da imaju proverene izvore i jasne korake. Dobra podrška porodicama spaja ono što radite kod kuće sa školom i stručnjacima. Ako simptomi traju, remete san, učenje ili druženje, važno je da se potraži pomoć na vreme.

Knjige i literatura

Birajte priručnike zasnovane na dokazima, posebno one koji obrađuju separacionu i socijalnu anksioznost, kao i razvojne strahove. Korisni su pristupi iz kognitivno-bihevioralne terapije: preispitivanje misli, razlika između činjenica i pretpostavki, i postepeno izlaganje. Takvo čitanje daje najviše kad ide uz savetovanje, jer saveti za roditelje dece sa anksioznošću bolje rade kad su prilagođeni vašem detetu.

Online platforme i forumi

Internet može da bude dopuna, ali ne zamena za procenu i dijagnozu. Tražite sadržaje koji promovišu ranu intervenciju, emocionalnu podršku i nenasilne vaspitne metode, bez ismevanja i zastrašivanja. Obratite pažnju na teme koje često prate anksioznost: problemi sa spavanjem, bol u stomaku, izbegavanje, pad koncentracije i povlačenje.

Organizacije koje nude pomoć

U Srbiji su oslonac i inicijative kao UNICEF Srbija mentalno zdravlje, koje podižu svest i jačaju sisteme podrške deci i adolescentima. Važan primer je i Fondacija Novak Đoković Podrška NE perfekcija, koja naglašava zdrave standarde i emotivni razvoj. Kao prva dostupna pomoć često je školski psiholog, a u privatnoj praksi, poput „Anima sana” u Kragujevcu, moguće je potražiti individualni ili porodični rad. Porodica ne mora da ostane sama: kućne strategije poput razgovora, skale straha i postepenog suočavanja lakše uspevaju kada su usklađene sa školom i stručnjacima.

Please leave this field empty

Ideje za nezaboravne dečije rođendane 🎈

This field is required.

Ne šaljemo spam. Samo korisne ideje i inspiraciju.

Hvala! Uspešno ste se prijavili. Uskoro ćete dobijati ideje za dečije rođendane i proslave.